top of page

"Немогуће не постоји, оправдања нема"- речи Соје Јовановић које много говоре о њеној величанственој енергији, радном елану и етици. Редитељка првог играног филма у колору из 1957. године "Поп Ћира и поп Спира", жена иза камере, оставља нам овај слоган као наслеђе, утабану стазу којом је она храбро корачала.

Југословенска кинотека обележила је стогодишњицу рођења Софије Соје Јовановић (1922–2002), прве српске редитељке дугометражних играних филмова, мултимедијалном изложбом „Соја Јовановић – снови у боји” ауторке Ирине Кондић, кустоса Југословенске кинотеке, која је отворена у централном холу Југословенске кинотеке 24. фебруара и трајала је до 20. августа 2022. године. Публици је представњен комплетан опус славне редитељке који укључује њен рад на филму, телевизији и у позоришту. Циљ овог пројекта је да се врати сећање на личност која је оставила неизбрисив траг током пет деценија свог радног века. Први део изложбе (прва информација) представља Соју публици – визуелно и информативно. Простором доминира уметничка инсталација висине девет метара која спаја илустрације нашег познатог илустратора, аниматора и стрип-цртача Алексе Гајића с временском линијом (биографијом) на којој је приказано Сојино порекло и образовање, као и стваралаштво у позоришту, на филму и телевизији. Фото-материјал из Сојиног рада на телевизији Кинотеци је за потребе изложбе уступио Архив РТС-а. Захваљујући сарадњи Кинотеке и Музеја позоришне уметности, употпуњен је и део временске линије који се односи на Сојин рад у позоришту. Осим података о њеном импозантном опусу, временска линија садржи и цитате – Сојине и њених савременика и пријатеља Ранка Мунитића, Милутина Чолића, Ненада Јовичића, који употпуњавању слику о редитељки и њеном делу. Други део изложбе најважнији је део, а посвећен је свим Сојиним играним филмовима: Сумњиво лице (1954), Поп Ћира и поп Спира (1957), Дилижанса снова (1960), Др (1962), Пут око света (1964), Орлови рано лете (1966), Пусти снови (1968) и Силом отац (1969). Они чине изложбене целине, хронолошки поређане тако да свака има посебан простор са основним информацијама о филму преузетим из архивске базе, текстом који садржи различите детаље у вези с глумцима, локацијама, музиком... Текстове су, осим ауторке изложбе, писали и Маријана Терзин Стојчић, Ксенија Зеленовић и Радиша Цветковић, стручни сарадници Југословенске кинотеке.

Соја Јовановић – снови у боји 
100 година од рођења прве српске редитељке играних филмова

Ирина Кондић
ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА

На изложби су приказани најзначајнији архивски материјали Југословенске кинотеке, а који се односе на личност и рад Соје Јовановић - филмски инсерти, фотографије, плакати, стручни текстови, хемеротека, стручна литература. Изложба је приближила Соју публици и на једном месту сјединила читав Сојин опус који обухвата три значајна медија: филм, телевизију и позориште. Приликом истраживања и рада на поставци обављени су разговори са релевантним савременицима и пријатељима славне редитељке. Остварена је значајна међуинституционална сарадња (Музеј позоришне уметности, Радио телевизија Србије, Авала студиос) Направљена је интеракција са публиком помоћу апликације "Проширена реалност" где је публика имала учешће у изложби и сама "покретала" архивске материјале и на тај начин осавремењен концепцијски приступ. Такође су отворени путеви питањима родне равноправности данас.

 

Making of exhibition

https://www.youtube.com/watch?v=EillczM1iFQ

Šta je to što Vas je inspirisalo da razvijete projekat?

 

Sofija Soja Jovanović ostavila je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, na televiziji i u pozorištu. Prva srpska rediteljka igranog filma režirala je prvi film u boji “Pop Ćira i pop Spira” 1957. godine. Njen rediteljski opus trajao je u kontinuitetu pedeset godina. Ovo su polazne taĉke na kojima sam razvijala projekat. Bilo je vrlo inspirativno baviti se ovakvom liĉnošću izbliza - prvom ženom iza kamere koja je bila uspešna u svom poslu u vremenu kada je naše društvo bilo vrlo patrijarhalno I konzervativno. Cilj mi je bio da pokušam da vratim sećanje na Soju Jovanović široj publici. Smatram da je Soja na neki naĉin zanemarena i pomalo zaboravljena. Ĉinjenica da još uvek ne postoji monografska publikacija posvećena rediteljki govori tome u prilog. Akcenat Jugoslovenske kinoteke je domaća kinematografija, te su osam igranih filmova Soje Jovanović imali funkciju izložbenih celina. To su komedije, ekranizacije Nušića, Sremca, Ćopića, Jovana Sterije Popovića što je takoĊe bilo inspirativno jer je taj žanr danas skoro zaboravljen u domaćoj kinematografiji.

 

Koji deo projektnih aktivnosti Vam je bio najzanimljiviji?

 

Istraživanje o Soji Jovanović bilo je vrlo interesantno od samog poĉetka. Ona potiĉe iz poznate porodice Jovanović – dede po ocu, dva brata, Milan, cenjeni beogradski fotograf i Pavle Paja jedan od najpoznatijih srpskih slikara…Korespodencijom sa kolegama iz Narodnog muzeja Zrenjanin otklonjena je nedoumica sa interneta. Jedan portret Paje Jovanovića za koji se dugo smatralo da predstavlja Soju, nastao je tri godine pre Sojinog roĊenja i predstavlja Sojinu rano preminulu tetku po kojoj je Soja dobila ime. Dalje isto tako zanimljivi, bili su kontakti sa Sojinim prijateljima koji su sa njom i saraĊivali na sva tri medija, filmu, televiziji i u pozorištu – glumcima Renatom Ulmanski i Ĉedomirom Petrovićem, sinom ĉuvenog Miodraga Petrovića Ĉkalje. Dobila sam veoma interesantne i korisne informacije koje su upotpunile moju sliku o Soji privatno. Saradnja sa Arhivom RTS-a dopunila je deo koji se odnosio na Sojin rad na televiziji, a isto tako korisna i važna bila je i saradnja sa Muzejom pozorišne umetnosti pošto je Sojin radni opus u pozorištu trajao u kontinuitetu pedeset godina. Rad na izložbenim celinama, igranim filmovima podrazumevao je odabir naših arhivskih materijala, inserata iz filmova, fotografija, plakata, knjiga snimanja, scenografskih i kostimografskih skica koje je bilo interesantno tražiti selektovati u našoj arhivi odeljenja prateće graĊe kao i u samom legatu Soje Jovanović i njenog saradnika scenografa Veljka Despotovića. Komunikacija i saradnja sa firmom „Avala Studios“, nekadašnjim „Avala filmom“ bila je plodonosna, saĉuvani su i ovom prilikom izloženi kostimi iz Sojinih filmova.

 

Kako Vam se čini konkurencija ove godine za ICOM Srbija Nagradu?

 

Konkurencija za ICOM nagradu ove godine je kvalitetna, veći broj izložbi sam posetila, svima želim sreću u daljem izboru od strane ICOM-a.

Intervju: MIroslav Jovanović

Временска линија Соје Јовановић целина је која носи прву информацију о Сојиној личности на поставци. Представљена је уметничком инсталацијом висине девет метара која обједињује биографске, филмографске и театрографске податке са илустрацијама Алексе Гајића, илустратора, стрип цртача и аниматора. Фото-материјал из Сојиног рада на телевизији Кинотеци је за потребе изложбе уступио Архив РТС-а. Илустрације су прикази сцена из свих Сојиних играних филмова и указују на утицај Волта Дизнија на Соју који је она често волела да истакне. Осим података о њеном импозантном опусу, временска линија садржи и цитате – Сојине и њених савременика и пријатеља Ранка Мунитића, Милутина Чолића, Ненада Јовичића, који употпуњавању слику о редитељки и њеном делу.

СУМЊИВО ЛИЦЕ (1954) Први од осам играних филмова који је режирала Соја Јовановић. Соја почиње са режијом филма преводећи своју позоришну представу из 1948. године на филмски језик. Ова представа, иако награђена и препозната као„ново виђење Нушића,“ наишла је на отпор струје социјалног реализма, насупрот струји модерниста тог времена. Била је чак и забрањена. Када је превагнула модернистичка струја, директори „Авала филма“ тражили су да се та представа сачува тако што ће се пренети на филм. Поред основних информација о филму (наслов, година настанка, филмско предузеће, трајање филма) из кинотечке архивске базе који је свака ова целина садржала, такође су били присутни и подаци о сценарију, музици, костиму, сценографији, фотографији, наградама. Аутор текста за ову целину: Ирина Кондић, кустос Југословенске кинотеке.

ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА (1957) „Мислим да је Сремац јединствен у нашој хумористичкој литератури јер толико волети човека је реткост. Једном је неко рекао да се има право смејати човеку само онај ко га воли. То је управо Сремац. У његовом хумору има и сентименталности и поезије.“ Соја Јовановић, Вјесник, 1982. Три године након дебитовања на филму, Соја снима први југословенски филм у боји. Књижевно дело Стевана Сремца, само по себи, имало је већ атмосферу филмске комедије. Прича о два попа, две попадије, две ћерке јединице и пожељном учитељу нежењи смештена у живописну банатску паланку, у Сојиној режији награђена је са осам награда филмског фестивала у Пули. Ова целина, поред фотографија и плаката, била је обогаћена сценографским скицама из легата Вељка Деспотовића, као и рукописом, сценаријом из легата Соје Јовановић. Аутор текста за ову целину: Ирина Кондић, кустос Југословенске кинотеке.

ДИЛИЖАНСА СНОВА (1960) Остајући у жанровском кључу који је афирмисала, редитељка Јовановић и у „Дилижанси снова“ полази од проверене драматуршке основе у којој портретише варалице, слаткоречиве удвараче, новобогаташе, уображене даме, хвалисаве никоговиће. У годинама када је то можда било необично, југословенска кинематографија кроз Сојне филмске адаптације доживљава рехабилитацију лаке комедије коју је публика прихватила и одобравала. Користећи таленте најистакнутијих личности театра, телевизије и филма у лирском па и носталгичном тону епоха, редитељка Јовановић конструисала је амбијенте који у варијацијама обилују комичним догодовштинама упркос успутним недаћама и промашајима. Ово је Сојина прва и једина адаптација Јована Стерије Поповића. Арсен Диклић и она као сценаристи инспирацију су тражили у комбинацији три комедије чувеног „оца српске драме”: „Тврдица”, „Покондирена тиква” и „Лажа и паралажа”. Поред фотографија, ову целину/филм филм покривала су два различита плаката. Аутор текста ове целине: Радиша Цветковић, стручни сарадник Југословенске кинотеке

ДР (1962) Соја Јовановић, под великим утицајем сатиричара, у свом четвртом филму указује на аномалије друштва које су настале с појавом нових богаташа и брзо стечених пара. У тој модерној адаптацији сценарија који су по Нушићевом предлошку написали Дејан Ђурковић и Вук Бабић, на ведар и духовит начин, отворено и директно, без злобе, редитељка шармантно исмева менталитет и карактер народа и систем вредности у коме новац скоројевића диктира друштвени укус и моду. Овај црно-бели филм, уз помоћ директора фотографије Ненада Јовичића и фантастичну музику Војислава Бубише Симића, костим Данке Павловић и сценографију Миомира Денића, амбијентом нас враћа у време настанка Нушићевог дела, у тридесете године прошлог века: време београдских зима с пуно снега, време арт декоа, старих аутомобила, џеза, чарлстон хаљина које терају на плес, клоше шешира, ноћних клубова, ресторана и предратне декаденције. Аутор текста ове целине: Ксенија Зеленовић, стручни сарадник Југословенске кинотеке.

ПУТ ОКО СВЕТА (1964) Особа са изванредном способношћу да надјача очекивања других и својом поетиком очара најширу публику, Соја Јовановић, стекла је, с правом, епитет првог “алхемичара сцене и екрана”. Њени ведар дух и размаштаност дошли су највише до изражаја у филму Пут око света из 1964. године. Ову комедију режирала је као своју трећу драму по делу гласовитог комедиографа Бранислава Нушића, после Сумњивог лица (1953) и комедије Др (1960). Хуморна пустоловина Јованче Мичића из Јагодине, уједно и прва југословенска екранизација удаљене светске географије. Мада је амбициозна продукција “Авала филма” тај свет, уз локацију у Гроцкој, углавном дочарала у студију, ефектна сценографија Миомира Денића и костими Данке Павловић, сталних филмских сарадника прве југословенске редитељке, учинили су га изванредно стилизованим. Аутор текста ове целине: Маријана Терзин Стојчић, стручни сарадник Југословенске кинотеке. У нашој архиви осим домаћег, имамо пољски плакат за овај филм.

ПУСТИ СНОВИ (1968) Претпоследњи играни филм Соје Јовановић и једини који се не бави екранизацијом књижевног дела, мада му је приписивана сличност са делима Радоја Домановића. Прича о ексцентричном Љубисаву Љуби Попићу у тумачењу Мије Алексића, говори о малом човеку, продавцу из робне куће, острашћеном филмофилу, глумцу аматеру. Љуба живи са невенчаном супругом коју игра Мира Бањац, а фиктивно је заљубљен у инострану глумицу. У филму се константно преплићу машта и реалност. Љуба у једној сцени седи у публици као гледалац док је у следећој главни актер. Естетика филма прати трендове времена у коме је филм настао - кроз музику, костим и сценографију. У једној од сцена Љубине уобразиље Арсен Дедић изводи модерну музичку нумеру иако је сценографија „костимираних сцена“ смештена је на Калемегданску тврђаву. Филм је сниман су углавном на улицама Београда (може се видети Музеј савремене уметности, Кнез Михаилова улица, Завод за заштиту споменика). Аутор текста: Ирина Кондић

СИЛОМ ОТАЦ (1969) Од осам филмова које је режирала Соја Јовановић, четири су рађена по комедијама Бранислава Нушића. За сценарије је користила шест његових драма. Пут око света (1964) је, као и претходни филмови Сумњиво лице и Др, рађен према изворној драмској подлози, док се у филму Силом отац Соја користила колажом три пишчеве комедије: Сумњиво лице, Обичан човек и Пут око света. Филм је заправо преобратио драмску радњу. Библиографски гледано, Обичан човек је написан 1899, једанаест година пре Пута око света , али је филм стваран као наставак претходног. Филм Пут око света чинио је тако чак десет одсто новог остварења Силом отац које је, захваљујући поновној сценаристичкој сарадњи са Бориславом Михајловићем Михизом, постало својеврсни наставак Јованчиних путовања. Био је то и последњи биоскопски филм Соје Јовановић, која је након тога каријеру наставила у позоришту и на телевизији. Аутор текста ове целине: Маријана Терзин Стојчић, стручни сарадник Југословенске кинотеке.

Публика je имаla прилику да на изложби види оригиналне костиме из Сојиних филмова захваљујући кући Авала студиос (некадашњи Авала филм). Раскошни костими костимографкиње Данке Павловић, смештени у посебне витрине, никога нisu оставиli равнодушним. Они су претходно прошли текстилну конзервацију и враћен им је стари сјај.

Изложба садржи и целину Проширена реалност, која захтева учешће публике. Пошто преузме апликацију помоћу свог телефона, посетилац ће сам „открити” још неке видео-садржаје, као и фрагмент из радио-емисије Код два бела голуба (1990), ауторке Аните Панић, у којој ће моћи да чује Сојин глас.

ts.rs/radio/radio-beograd-1/2288136/kod-dva-bela-goluba.html

  • Facebook
  • YouTube
  • Instagram

Kreatorka sajta
Jelena Stepanović
Istoričarka umetnosti i master kulturne politike i menadžmenta,
Administartorka sajta 2023
Ivana Lazić
Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

NK ICOM Srbija

bottom of page