Музика пријатељевих корака
Петар Декић
НАРОДНИ МУЗЕЈ
СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА
И пре но што угледамо пријатеља који долази ми препознајемо ритам и тонове његовог јединственог хода. Ту музику пријатељевих корака усвојили смо ступајући упоредо разноврсним стазама и у различитим приликама. Свако ново заједничко ходање чини да ту музику учинимо делом сопственог идентитета, ритмом сопственог била...
Учинити невидљиве појаве пријатељства, музике, идентитета, просторног сећања, колективне меморије/митологије и политичког спектакла сагледивим када је њихов извор атипично музеалан, јер му је примарни извор албум новинских исечака под називом „Албум сећања на долазак драгих нам пријатеља из Француске“, први је изазов који решава пројекат „Музика пријатељевих корака“. Једна микро-историја од неколико дана у јуну 1926. године симболички сведочи о мноштву међународних, националних и класних односа који сеже све до почетака 19. века. Долазак тристотине Француза и Францускиња (сенатора, градоначлника, као вођа и чланова хорова и музичара из Гренобла, Лиона и Шамберија, Париза и Анвера) у Београд и Смедеревску Паланку (уз посете Загребу и Љубљани) јуна 1926. године извешће на сцену (у јавни физички и новински простор) историју српско – францускиих односа (директно проистичући из разноврсних политичких, економских и хуманитарних, те личних односа изграђених током и након Првог светског рата). Јавне манифеестације: дефилеи, комеморације, концерти, где је музика тематска основа (означено) и средство за „дијалог“ упоредо са политичким говорима и пријатељским разговорима гостију и домаћина чине систем политичких ритуала који театрализују идентитетску размену између Срба и Француза али и антагонизме међу народима у Краљевини СХС и сложене односе између елите и сељаштва у процесу градње националног идентитета. Од тада до данас у колективној меморији (простора) – именима улица у Греноблу, Смедеревској Паланци и Београду – и данас је нуклеус догађаја о којима пројекат говори. Пројекат осим изложбе (објеката меморије, текстова и фотографија, музичке интерпретације догађања путем QR кодова) обухвата истоимену монографију, музичко-сценско реминисцирање (кустоско вођење кроз музичке теме и њихова историјска значења и „дијалошко“ српско – француско натпевавање на музичке теме извођене током посете 1926. године „Плаво и црвено – музика пријатељевих корака“), видео радове („Ходати Паланком“ и „Пр(и)озор Француске – француски сликари у НМСП“) и предавања „Моћ је у људима? Или о господарењу временом.“ и „Музеј и политике моћи“.
Изазови постављени у градњи пројекта вишеструки су: 1) Преобликовати новински/књижни текст (као основне изворе) и музику у форму која омогућава музеалну и другу дисциплинарну (пре свих антрополошку) интерпретацију; 2) У том преобликовању бавити се феноменима пријатељства и (не)пријатељства на међудржавном, националном, класном и личном нивоу а да се не допусти измицање музике као кључног средства за комуникацију; 3) У дисциплинарном смислу остати доследан историјском извору и основном наративу да се симболички изрази антрополошка природа феномена конструкције идентитета и политичког спектакла у које су генерички уграђени ритуали личног преображавања и гостију из Француске и домаћина у Србији а посредно и свих других Других који у овој идентитетској игри имају интерес да процењују своје идентитете (других држава, народа, различитих класа – сељака, елите, радника); 4) Омогућити да се живо наслеђе (сећање на историју простора и свакодневно његово коришћење – имена улица, историја кључних објеката, али и сопственог места баштињења сећања - музеја) преиспита и реконтекстуализује.
Шта је то што Вас је инспирисало да развијете пројекат?
Један предмет са саме границе могућности музеализовања – компендијум новинских чланака сабраних у „Албум сећања на долазак драгих пријатеља из Француске“ указао се као идеални предмет који обједињухе моја вишегодишња интересовања: однос човека и простора, политике, политике идентитета, историје и антропологије у преплету локалне и националне релевантности. Нарочито стимулишуће за музеално промишљање била је чињеница да се антрополошки и историјски проблеми могу разумевати кроз односе музичких тема, а оне су (барем у равни партитура) таква врста наслеђа које се не мења премда нема свој опипљиви израз што је једнако неопипљивој материјалности музејских предмета затворених у витрине. Довољно инспирације?
Који део пројектних активности Вам је био најзанимљивији?
Конструисање изложбеног света тако да он сведочи истовремено и о стварности о којој сведочи и медијима у којима се та стварност исказује а да се омогући њено преобликовање од самосталног производа до пројекта који укључује музичко-сценско извођење и коначно врати у форму књиге која говори језиком довољно научним и довољно разумљивим за читаоца данашњице је, свакако, највећи изазов пројекта.
Како Вам се чини конкуренција ове године за ICOM Србија награду?
Конкурс за пројекат године изузетно јасно сведочи о креативним дометима у музејској струци и отвара широко поље могућности да се та стваралачка енергија прелива кроз размену програма на читавом простору Србије. У том смислу радо бих променио намеру питања указујући на изузетне колеге које су пронашле често неочекиване начине посматрања на феномене чијем баштињењу су посвећени.
Албум сећања на долазак драгих пријатеља из Француске – јун 1926. је необичан компендијум више од 50 новинских исечака који прате путовање 286 Француза и Францускиња из области Рона-Алпи и Париза у Београд и Смедеревску Паланку и сведочанства о догађајима, људима и местима које су на путовању и током тродневног боравка могли да се осведоче. Ови чланци писани у београдским, загребачким, сплитским и љубљанским листовима извор су за разумевање како су догађаји виђени од стране државе у коју су дошли. Папирни извор са друге (француске) стране је књига путописа Огиста Бувреја, новинара и заменика градоначелника Гренобла, објављена по повратку (Народни музеј у С. Паланци претходне године је приредио двојезично реиздање ове књиге).
Вођени добрим намерама и спремношћу да прихвате промену а у сусрет обнови пријатељстава створених током Првог светског рата чланови хорова Орфеон и Хармонија из Гренобла, Лиона и Шамберија кренули су пут Србије. Осим што се може представити картом једнако симболички о одвијањима на путу и пријатељству које их је чекало већ на граници говоре узбуђени новинари Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сенатори и градоначелници, те представници Владе (лични изасланик Едуарда Ериоа, тада Председника Скупштине) били су ту да предводе и политички обликују оно што је у основи размена кроз музику. Ове ће личности (Пол Мистрал пре свих као градоначелник Гренобла) учинити да, заједно са својим колегама у Србији, градски простори добију своја места сећања на ово сусретање а сложени политички и економски односи (повериоца и дужника) постану део „мекшег“ утицаја Француске у Краљевини СХС.
Просторни симболи (као исечци из мапа градова – Гренобла, Београда и Смедеревске Паланке – и „премештање“ Француске улице у Смедеревској Паланци су начин да се укаже, не само на просторе сећања настале политичким симболичким гестовима преименовања улица те 1926. године, већ и музејског учествовања у политици моћи на размеђу географских делокруга, стручне надмоћи али управне немоћи. Утемељење антрополошке дисциплине у изложбом симболички (ре)конструисаном простору Француске/Југославије чидинодејство је професора доктора Слобона Наумовића док су политичку моћ, па и ону у области културе) исказали својим речима и делима министарка културе Репоублике Србије и председник Општине Смедеревска Паланка.
Присуство Другог у јавном простору мења његову природу (и свих оних у његовој близини) генеришући стање светости. Када се уз то понашање ритуализује јавним манифестовањем – дефилеима, говорима, комеморативним или жовијалним, музичким/сценским пред учесницима и посматрачима се градио један политички театар. За употребу у односима размене у сопственој групи ти простори мењају сећање и значење простора и објеката. Када се Народно позориште уступи Другом а потом наново „заузме“ извођењем дела српске и француске музичке уметности то престаје да буде само позориште Наше нације већ Нације која у себе уграђује француски идентитет, дакле, политички предмет. Сава, Дунав, Кошутњак и паланачки Кисељак су култивисана природа издвојена да буде део представе о националном идентитету. Овакви преображаји обухватили су све делове уже градске зоне Београда и Смедеревске Паланке. Тиме се гооври да је Француска тада, а да ли је и данас када се обнавља приповест о пријатељсту, у срцу Срба и како?
На исти начин као што су костим, музика и гастролошка херитологија предмет баштињења идентитета у музеју ови су аспекти културе били средство за конструкцију националног идентитета којим се Краљевина СХС (Србија пре свих) представљала и Другом и сопственом народу. Заправо, слика која је тада представљена гостима из Француске као надградња изворног, аутентичног генија народа, на размеђу између егзотичног и модерног, сељачког народа и градске елите, тако се Србија од свог настанка као националне државе до данас представља и на светским изложбама и у данашњој производњи места и објеката сећања. Антрополошка анализа, дакле, једнако добро служи и за промишљање историје и музеализације и савременог друштва.
Када се корак разуме као ритам а музика чини темељ наратива о културној размени онда је захтев који се пред музеј поставља да учини те звуке доступним савременом посетиоцу. QR кодови су симболи који отварају могућност да се из времена садашњег ослушне хук времена прошлог а да се овај врати као питање идентитета слушаоцу.
Књига „Музика пријатељевих корака – посета делегације из Француске 1926. године“ као политички спектакл“ је начин да се несагледиви глас аутора (јер је изложба избегава да вербално интерпретира већ да се ослони на селекцију текстом обликованих предмета, саобрази са предметом из кога произилази такође тумачећи стварност али и да недвосмислено утврди важност извора (у одсуству других сем папирних сведочанстава (докумената и фотографија) чинећи јавности трајно доступне садржаје у јединственом, ретком и недодирљивом Албуму сећања на долазак драгих пријатеља из Француске.
„Плаво и црвено – музика пријатељевих корака“ је коауторско дело Петра Декића, аутора изложбе – вишег кустоса етнолога и Бојана Маринковића – кустоса педагога. Од симболичког укрцавања у воз посетиоци су вођени звучним и музичким елементима као средствима за објашњавање догађаја. У другом делу програма изведен је концерт хора Свети Симеон Богопримац и професора Музичке школе „Божидар Трудић“ и наступ оркестра и ансамбла КУД-а Абрашевић у натпевавању/надигравању на националне теме извођењем композиција које су скоро сто година раније изводили учесници француско – српских сусрета. Тако је музика на нове начине обнављала сећања на догађаје о којима сведочи изложба „Музика пријатељевих корака“. У овом контексту изложба је интерпретирана као симболички простор новог музејског идентитетског театра.
Књига „Музика пријатељевих корака – посета делегације из Француске 1926. године“ као политички спектакл“ је начин да се несагледиви глас аутора (јер је изложба избегава да вербално интерпретира већ да се ослони на селекцију текстом обликованих предмета, саобрази са предметом из кога произилази такође тумачећи стварност али и да недвосмислено утврди важност извора (у одсуству других сем папирних сведочанстава (докумената и фотографија) чинећи јавности трајно доступне садржаје у јединственом, ретком и недодирљивом Албуму сећања на долазак драгих пријатеља из Француске.
На први поглед посета чланова хорова из три Француска града, свечаности и концерти које су одржавали у Београду и музика која је за њих извођена у Београду и Паланци 1926. године не би требали имати везе са политиком, нарочито не политиком која се одвија наших дана. Ауторско вођење кроз изложбу „Музика пријатељевих корака“ открива политичку позадину ове размене у култури између Француске и Србије. У овој идентитетској приповести преплићу се међународни и унутардржавни политички односи са Италијанима, Бугарима, Хрватима и Словенцима. Истовремено са овим разматрањем политике у културној размени у равни садржаја истовремено се проблематизују питања музејске политике и политике у музеју.