Autizam u prestonici kulture 2022.
Irma Mikeš, Maja Stojanović
GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA
Inkluzija osoba sa autizmom u kulturnom životu zajednice, kao i edukacija muzejskih stručnjaka i građanstva. Galerija i autizam.
Radionce za decu i omladinu sa autizmom u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirci Rajka Mamuzića u saradnji sa Društvom za podršku osobama sa autizmom grada Novog Sada održavaju se već sedam godina za redom. Godinu u kojoj je Novi Sad evropska prestonica kulture, odlčili smo da posvetimo baš njima, osobama sa autizmom. U 2022. godini radionice su počele sa svojim održavanjem od početka maja i trajale su sve do samoga kraja godine kako bi propratile sve galerijske aktivnosti. Kao rezultat radionica otvorena je izložba koja je trajala do početka februara 2023. godine. Autizam je stanje koje zahteva neprekidnu aktivnost i animaciju kako bi osoba uspela da iskorači iz svog zatvorenog kruga, često protkanog određenim stereotipima ponašanja. Ti stereotipi su ono što na prvi pogled izdvaja osobu sa autizmom iz neurotipične populacije i nešto što odmah govori da je ta osoba drugačija. Opet, stereotipi ponašanja osoba iz neurotipične populacije dovode do nevoljnog odbijanja i neprihvatanja osoba sa autizmom u okruženju koje izaziva neznanje i strah od drugačijeg. Nije ništa novo da čujemo da čak i profesionalci defektolozi i logopeti isključuju autizam iz svoje prakse kao izuzetno težak za saradnju. Uvođenjem jednog sasvim novog pogleda na svet i umetnost u muzejski prostor, automatski dobijamo i novu perspektivu stvarnosti kao i mogućnost davanja novih rešenja i odgovora starim pitanjima o muzejskoj praksi. Na radionicama je učestvovalo dvadesetoro dece i omladine sa autizmom od 6 do 30 godina, kao i deca i omladina iz neurotipične populacije koja su posećivala radionice. Radionice su se održavale u toku Radnog vremena Poklon zbirke što je davalo priliku da svaki posetilac bude direktno uključen u pravu inkluziju. Ritam održavanja radionica je tri puta nedeljno po tir sata svaka. Radionice se sastoje iz slikarske i vajarske radionice koje se održavaju paralelno jedna sa drugom.
Važno je napomenuti da su se radionice, sem u letnjim mesecima kada su deca stvarala u dvorištu Poklon zbirke, održavale u izložbenom prostoru. Takav način održavanja radionica povlači za sobom blagovremenu edukaciju kustosa i muzejskog osoblja kao i prilagođavanje izložbenog prostora i samih radionica stanju kakvo je autizam. Pre početka svake sezone, neophodno je održati više sastanaka sa roditeljima, defektolozima i psiholozima da bi se utvrdilo tačno stanje i sposobnosti svakog deteta pojedinačno. Roditelj mora prvi da prođe kroz edukaciju da bi mogao da predpostavi moguća neželjena ponašanja svog deteta na određene muzejske sadržaje (kao što su jak eho u prostoriji, drugačija jačina svetlosti, intenzitet boja u okruženju) i da proceni da li će moći da rukovodi detetom koje se iz nekog razloga uznemiri. Korisnici radionica koji redovno posećuju Poklon zbirku, dobro znaju kako se u muzejskom prostoru treba kretati i ponašati, kako treba posmatrti izložene predmete i isto tako da se muzejski eksponati ne smeju dodirivati sem ako nisu isključivo tome namenjeni. Ovako postavljene i definisane radionice su osnova kvalitetne inkluzije u kulturi. Kroz stvaralački rad osoba sa autizmom postajemo svesni njihove mogućnosti da komuniciraju sasvim drugačijim kanalom od govornog i učimo novi jezik sporazumevanja. To je istančan jezik boja, oblika, melodija. Kada unurašnja slika postaje spoljašnja slika kojom nam druga osoba pokazuje skrivene emocije svoje duše. Inkluzija je baš to osećanje kada postanemo potpuno svesni osobe koja stoji pored nas i razumemo je. Projekte, edukaciju i radionice u Poklon zbirci organizuje i vodi Irma Mikeš, kustos i art-terapeut, dok ispred Društva za podršku osobama sa autizmom grada Novog Sada radionicama upravlja Maja Stojanović, edukator i art-terapeut.
Шта је то што Вас је инспирисало да развијете пројекат?
Радионице за децу и омладину са аутизмом у Галерији ликовне уметности поклон збирци Рајка Мамузића у сарадњи са Друштвом за подршку особама са аутизмом града Новог Сада одржавају се седам година за редом. Покренуо их је тадашњи директор Поклон збирке, Лазар Марковић у договору са, сада на жалост поклојном, председницом Друштва Маром Бошњак. Њих двоје су прве радионице осмислили као покушај увођења деце са аутизмом у нови простор у коме би морали да науче како да се крећу, понашају и на крају да добију награду у виду радионице сликања у галеријском простору. Прву изложбу деце и омладине са аутизмом одржали су пре увођења радионица, 2014. године док се код нас инклузија на такав начин још увек помиње само као опција у најави. Маја Стојановић, тада студент сликарства бива позвана од стране свог професора Лазара Марковића да заједно са њим води радионице што она до данас и ради. Ја сам за то време била на студијама у Италији у Милану где сам као предмет на специјализацији савремене уметности имала арт-терапију и за коју се касније и одлучујем као вајар. Имала сам прилику да се упознам и да учествујем у већ развијеној инклузији, да развијам пројекте и успостављам нови начин рада у тада младој дисциплини као што је терапија пластиком односно глином са особама са инвалидитемом. По повратку у Србију 2019. године упознајем се са радом код нас, како у виду арт-терапије тако и у музеју. Поставши кустос и увидевши да након превременог одласка Маре Бошњак, Поклон збирка остаје без пројекта за аутизам, који је за нашу кућу веома важан, почињем да одржавам сарадњу са Друштвом и Мајом Стојановић где нас две настављамо да одржавамо радионице у самој Галерији. Временом тај пројекат постаје обимнији и добија на свом не само терапеутском значају већ на инклузији целог друштва. Радионице су отвореног типа како би само грађанство посетом било саставни део инклузије. На тај начин даје се нова димензија музејском простору не променивши његову суштину. У оквиру музеја, у изложбеном простору имамо прилику да видимо праву едукацију како деце са аутизмом тако и деце из неуротипичне популације која приступе радионицама. Оно што је за сада увек била наша инспирација да наставимо са пројектима и да не одустајемо колико год наши ресурси у односу на свет били мали и недовољни, јесте једна здрава инклузија, могућност да стварамо једни поред других чувајући тако кроз уметност културну баштину наше земље и доживљавајући музеј као место у којем се осећамо срећно и сигурно.
Који део пројектних активности Вам је најзанимљивији?
Увек је најузбудљивије када радионице треба да почну (средином маја) и када се поставља изложба као резултат онога што радимо преко године (средина децембра). Одабир изложби на којима ћемо учествовати са децом, то јест уметничких дела која ће деца касније репродуковати на своја сликарска платна или у скулптури (у глини). Одржавање радионица за стручњаке. Присуство полазника радионица на дешавањима у самој Поклон збирци и на крају одабир радова за изложбу и заједничка поставка те изложбе. Само отварање изложбе. Можемо лако рећи да је сваки сегмент реализације пројекта за нас прилично занимљив и да се свему искрено радујемо.
Како Вам се чини конкуренција ове године за ICOM Србија Награду?
Конкуренција за ICOM награду је занимљив увид у оно што се у нашој земљи дешава. Сконцентрисани на проблематику свог посла, лако пропустимо дешавања у другим институцијама и ово је заиста један добар начин да се упознамо са радом својих колега. По ономе што видимо, овогодишња конкуренција је велика и то је добар показатељ да је стручњацима стало да представе свој рад и оно што је још важније да желе да размене искуства. Лепеза пријављених пројеката је разнолика, од класичних музејских поставки до пројеката који се као и наш баве радом са децом, преко истраживачких пројеката па на даље новим музејским праксама. Ово све подвлачи једну битну чињеницу а то је да се у сваком кутку земље бавимо својим музејима и да се кустос као главна и одговорна особа стално пита и истражује како да своје знање прошири и своју делатност унапреди. Да су институције културе једно уточиште друштва, да су нам приступачне и места на која се увек радо враћамо.
LIkovne rdionice za osobe sa autizmom imaju na prvom mestu socijalni karakter. Pored toga što je art-terapija odličan vid rehabilitacije, ona takođe pdstiče kreativinu akciju pojedinca koja za rezultat ima bolje govorne i motoričke sposobnosti. Nikada netreba izgubiti iz vida da je inkluzija obostrana. Ne uključuju se samo osobe sa invaliditetom u svet koji je za njih dugo bio zagonetka već smo mi iz neurotipične populacije iso tako ti koji pristupaju jednom novom načinu sporazumevanja i sagledavanja stvarnosti. Radionice su stoga vid uzajamnog prilagođavanja i prihvatanja onog drugog.
Slikarske radionice uz saradnju sa volonterima i kolegama iz Poklon zbirke vodi Maja Stojanović, profesor likovne kulture, slikar i art-terapeut koja se dugi niz godina bavi terapijom sa decom i omladinom iz Društva za podršku osobama sa autizmom. Slikarske radionice su postavljene tako da dete samo izabere model ili predložak pokojem će kasnije naslikati sliku. Edukator se ne meša u izraz i lični pečat pojedinca. Tu je da navede osobu kako da se kreće po platnu sa četkicom. Kako prvo da postavi svoj crtež i odabere boje kojima će posle slikati. Boje koje se koriste su osnovne boje pomoću kojih se kasnije dobijaju nijanse boja potrebnih za realizaciju slike.
Radionice se uvek postavljaju i raspremaju zajedno sa decom. Svako iza sebe opere svoj pribor za rad i očisti kozlić za kojim je slikao jer je to takođe deo terapije. Osobama sa autizmom je neophodna radna disciplina i rutina koja se nikako ne izbegava radi saznanja o rasporedu aktivnosti koje ih na određenom mestu čekaju. Takođe moramo spoznati muzejski prostor u kojem se nalazimo i razumeti da on iza nas treba da ostane čist.
Vajarske radionice vodi Irma Mikeš, kustos Poklon zbirke, vajar i art-terapeut. Terapija plastikom, kako se naziva terapija glinom je danas relativno nova grana art-terapije. Do nedavno je bila deo sveobuhvatne likovne terapije, međutim blagodati gline su se pokazale izuzetno terapeutske same za sebe. Za radionice se koristi isključivo čista, sirova glina koja se zajedno sa decom natapa i obrađuje dok ne postane meka kao testo i izrazito pogodna za modelovanje. Svako dete se na prvi kontak uplaši svojih prljavih ruku jer je od ranog detinjstva učeno da je to nešto loše. Tako da je prvi princip uvek da se prvo naviknemo da glina nije prljava i da se lako čisti. Dete samo izabere motive koje bi da ovrađuje i tada radionica može da počne.
Art-terapeut nikada ne ugrožava slobodu izražavanja deteta, on je tu da isprati njegov rad, da pokuša da ukloni barijere kao što su neprestano ustajanje sa stolice, dekoncentracija, loš stisak šake, loša fina motorika. Da bismo nešto napravili u glini, potrebne su nam "samo" ruke. Za vajanje čak i sićušnog predmeta potrbno je učešće celog tela. Vajanje sigurno pomaže u definisanju fine motorike koja je kod autizma čest problem.
Deca su učestvovala na svim izložbenim aktivnostima u toku trajanja radionica. Ono što se deci najviše dopalo bila je izložba "Umetnost trajanja" izložba slika, grafika i tapiserija Lazara Vujaklije. Intenzivan a opet jednostavan kolorit Vujaklijinog opusa postavljenog u Poklon zbirci delovao je na decu smirujuće i nudio im mogućnost da sa lakoćom reprodukuju ono što ih okružuje.
Naravno, nisu svi želeli da se bave tekućim dešavanjima u Galeriji tako da je bilo i onih koji su se radije opredelili za dela koja su pronašli u katalogu neke ranije izložbe kao što je ova reprodukcija Aleksandra Lukovića koja se nalazi u prilogu.
Kada se završi sa radionicama, prva stvar koja se radi je odabir slika i skulptura koje će ići na izložbu. Zatim se skulpture nose u Dnevni boravak škole "Doktor Milan Petrović" kako bi se ispekle i bile izložene kao slupture od trakote.
U ovom prilogu se vidi deo postavke koju su deca uz pomoć kustosa rasporedila i postavila.
Na otvaranju izložbe "Autizam u prestonici kulture 2022." Dodelili smo zahvalnice svim korisnicima radionica i snimili kratak video samog događaja kao podsetnik da se lepa i pozitivna dešavanja trebaju dugo pamtiti i sačuvati kao primeri dobre prakse za budućnost.