BORSKO DETE
Autorka:
Suzana Mijić
MUZEJ RUDARSTVA I METALURGIJE U BORU
Borsko dete nije dete. To je čovek, muškarac ili žena, koji je odrastao u Boru i kome je Bor ušao u krv zajedno sa Jezerom i Banjom i Stolom, Crnim Vrhom i ljudima sa kojima je i uz koje je rastao. Borsko dete se razlikuje od dece iz svih drugih gradova, baš onako kako se Bor razlikuje od tih gradova. Beograđanin, Zaječarac ili Nišlija se meri po generacijama koje su živele pre njega u tom gradu: četvrta, šesta, dvanaesta generacija... Borskom detetu su roditelji ili najviše deda i baba došli u Bor jer je tu bilo posla i bila je dobra plata, na neko vreme, pa kad zarade pare da naprave kuću u Surdulici, Gadžinom Hanu, Tuzli, Senti ili Modroj Steni i vrate se svojoj kući. Ali nisu. Ili makar nisu do odlaska u penziju. U međuvremenu su ostali ovde, stvorili svoju decu kojoj ta druga mesta nisu značila ništa i koja su postala borska deca. Borsko dete ode na studije i vrati se u Bor, ako ima posla. Borsko dete ne odlazi iz Bora ako može, nego ako mora. Ako ode, ne odlazi u Surdulicu, Modru Stenu, nego u Vankuver, Melburn, Hamburg, Helsinki. I kada ode sanja Bor i vraća mu se kad god može. Gde god da ode Borsko dete i dalje u Boru ima kuma, najbolju drugaricu, staru ljubav koju nikada nije prežalio i tugu što ga je Bor odbacio. Kad se vrati, pozove ih u kafanu i onda pričaju kako je tamo i kako je ovde i zajedno se smeju i na rastanku plaču. Borskom detetu deca odlaze u Beograd ili u Zagreb ili u Ameriku. I borsko dete im kaže, idite tamo gde vam je bolje i ne osvrćite se.
Naziv izložbe „Borsko dete”, s jedne strane implicira prostornu odrednicu – naziv grada, a sa druge predstavlja marker posebnog kulturnog identiteta. Ova sintagma implementirana je u svakodnevni život i govor pripadnika lokalne zajednice, pa je možemo smatrati posebno borskim fenomenom, s obzirom da poseduje metaznačenje, svojstveno samo ovde i razumljivo ovde. Konceptom istraživanja, tumačenje pojma „borsko dete” prepušteno je pripadnicima lokalne zajednice, građanima i građankama Bora, a podaci su prikupljani metodom intervjua, kao i upitnika prosleđenih na imejl adrese i putem linka na Fejsbuk stranici Muzeja rudarstva i metalurgije. Vremenski okviri istraživanja i izložbe postavljeni su u sociokulturni kontekst jugoslovenskog socijalizma šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. „Borsko dete“ je višegodišnji projekat, započet 2018. godine, a završen Svečanim zatvaranjem izložbe, marta 2020. godine. Izložba je svojim konceptom pružila mogućnost podizanja svesti građana o značaju lokalnog kulturnog nasleđa, koje predstavlja recentnu prošlost, još uvek živu u sećanjima ljudi, te su pažljivo izdvojeni procesi i pojave koji predstavljaju posebno borske fenomene.
Posebna pažnja je bila usmerena mlađoj populaciji, koja ređe posećuje muzej, a organizovanje atraktivnih pratećih programa bilo je u funkciji prepoznavanja njihovih kulturnih potreba i interesovanja. Izložba je studiozno pripremana, tako da su projektne aktivosti pre otvaranja bile usmerene na: prikupljanje predmeta - kao prenosioca poruka o detinjstvima u socijalističkom gradu, koji smešteni u kontekst ekspozicije, imaju simboličku i emotivnu/nostalgičnu vrednost za ljude kojima su pripadali a koji ih identifikuju sa svojim detinjstvom; izradu upitnika pomoću kojih smo došli do interpretacije kulture od strane njenih nosilaca, kroz tumačenja pojedinih kulturnih fenomena u formi odgovora na pitanja iz upitnika, intervjua i neformalnih razgovora sa ljudima čije je detinjstvo vezano za ovaj grad, komentara o mestima sećanja i praksama koje, koje ako i danas postoje, nemaju više isto značenje u privatnom i javnom diskursu; obezbeđivanje finansijskih sredstava od Ministarstva kulture i lokalne samouprave i popularizaciju same izložbe. Posle otvaranja izložbe sve aktivnosti su bile usmerene na komunikaciju sa publikom kroz stručna vođenja, radionice i raznovrsne prateće programe (igra „fote“ - koju mlađa populacija ne prepoznaje, slušanje gramofonskih ploča, radionica sa temom kako se postaje pionir i sl.) kao i promovisanje u medijima i putem društvenih mreža.
Izložba “Borsko dete”, projekat Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, predstavlja jedan od mogućih načina komunikacije lokalnog muzeja i zajednice u kojoj je nastao i radi. Interakcija između Muzeja i zajednice, koja je u ovom projektu aktivan učesnik, pokazuje promišljenu strategiju izgradnje odnosa poverenja i uvažavanja u procesima stvaranja kulture i očuvanja kulturnog nasleđa. Okretanje modernom i urbanom nasleđu prati nove muzeološke trendove, a ideja da se time podstiče podizanje svesti građana Bora o tome da su elementi njihove svakodnevice takođe i elementi kulturnog nasleđa koje je važno pamtiti, iako ne može da bude sačuvano izuzev potpuno simbolično, ukazuje na trud Muzeja da proširi javnu percepciju nasleđa u skladu sa savremenim i naučnim i stručnim konceptima. To će, u perspektivi, omogućiti proširivanje muzejskih zbirki predmetima i temama koje do sada nisu bile u njegovom fokusu.
Stavljanje akcenta na ne-tako-davno prošlo vreme, odnosno vreme koga se stariji građani Bora sećaju, ukazuje i na nastojanje da se unutar muzejskog prostora prevaziđe međugeneracijski jaz, odnosno da oni koji se sećaju odrastanja u naprednom rudarskom gradu iz druge polovine 20. veka, svoja znanja, iskustva, pa i nostalgije, prenesu mladim generacijama, koje su sad u procesu odrastanja u potpuno drugačijim društvenim, ekonomskim i kulturnim uslovima. Insistiranje na lokalnom identitetu služi i kao objedinjavajući faktor za različite kategorije doseljenika, koji su ostatak svog života proveli u Boru.
Uspešna reprezentacija kulturnog nasleđa iz vremena socijalizma u Boru trebalo bi da posluži kao primer dobre prakse budućim projektima u kojima je naglašena interaktivnost muzeja i lokalne zajednice. Inovativne i održive metode učenja kroz igru i zabavu planirane ne kao prateće aktivnosti, nego kao integralni delovi izložbe, trebalo bi da doprinesu izgradnji novog imidža muzeja, kao živog mesta koje aktivno prati kulturne potrebe lokalne zajednice i doprinosi participaciji različitih identitetskih grupa grada Bora, što u širem smislu znači - muzeja koji u zajednici deluje po najvišim savremenim svetskim standardima.
Među učenicima nižih razreda osnovnih škola u Boru, proširena je priča da se u muzeju nalazi “ukleta lutka“, koju deca nazivaju i Anabel, po liku iz američkog horor filma, popularnog kod mlađih generacija. Tako je priča o jednom od eksponata, tokom trajanja izložbe „Borsko dete“ prerasla u urbanu legendu u okviru dečijeg usmenog folklora.
Ideja o izložbi koja će prezentovati građu o detinjstvima u Boru u periodu socijalizma potekla je od članica udruženja „Aktiv žena” sredinom 2018. godine. I u vremenu postsocijalističkih transformacija, u Boru su i dalje prisutni prežici nekadašnjeg kolektivizma u vidu velikog broja društava i udruženja sa identitetskim predznakom. Jedno od takvih je i Aktiv žena, koji broji tridesetak aktivnih članova/ca i ostvaruje dobru saradnju sa Etnološkim odeljenjem Muzeja rudartva i metalurgije. Mnogi muzeji u svetu podržavaju upravo ovakav vid komunikacije kustosa s publikom i podstiču razne grupe da postanu aktivni učesnici u muzejskom dijalogu. Individualne ili grupne posete najstarijih pripadnica lokalne zajednice, bile su zastupljene, tokom stručnih vođenja kroz postavku, sve do zatvaranja izložbe.
Izlaganje predmeta rukovođeno je osnovnim kriterijumom povezanosti sa svakodnevicom detinjstva u društvenom kontekstu perioda socijalizma u Boru. Nezavisno od načina nabavke (poklon, otkup, pozajmica), svaki izloženi artefakt imao je različita značenja u vremenskom periodu kada je nabavljan i korišćen, a njihovim izmeštanjem iz dotadašnjeg okruženja i smeštanjem u muzej pridodaje im se novi skup značenja. Izložene igračke predstavljaju važan segment materijalne kulture, pa ih možemo identifikovati kao prenosioce poruka čije dekodiranje reflektuje brojne podatke o njihovoj primarnoj socio-kulturnoj dimenziji: oblicima privređivanja, estetskim kriterijumima, tehnološkim dostignućima, društvenim trendovima, kao i uticaju medija na dečju kulturu i svakodnevni život dece. Igračke prezentovane na izložbi „Borsko dete“, uz koje su odrastale mnoge generacije u Bor, datiraju od 60-ih do sredine 80-ih godina 20. veka, a proizvedene su u fabrikama SFR Jugoslavije, Japana, Indije, Norveške, Italije, Nemačke, Rusije.
Tema izložbe je pobudila veliko interesovanje lokalne zajednice, kao i želju za uključivanjem u ceo projekat, kroz donaciju predmeta, fotografija, kazivanja sećanja. Poštujući etički kodeks, pripadnici lokalne zajednice su upoznati sa istraživanjem koje garantuje anonimnost, osim u slučajevima u kojima je dat pristanak za razotkrivanje identiteta. Ukupan broj predmeta koji su poklonjeni ili otkupljeni za zbirku, iznosi 415, a sa pozajmljenim predmetima taj broj je iznosio preko pet stotina. Zbog nemogućnosti da svi eksponati budu izloženi u galerijskom prostoru, početak, odnosno uvod u ekspoziciju bio je smešten na prostoru stepeništa muzeja koja vode ka galeriji. U većini najavljenih poseta, kustos izložbe je svoje izlaganje počinjao na stepeništu.
Cilj izložbe bio je da se publici predstavi i učini dostupnim jedan segment kulturnog nasleđa vezan za detinjstvo i odrastanje u periodu jugoslovenskog socijalizma, koji su u Boru obeležili rapidna urbanizacija, progres, modernizacija i integracija raznovrsnih identitetskih grupa. Obnova sećanja za publiku koja je živela u socijalizmu i upoznavanje mlađe populacije sa rekonstruisanim istorijskim narativom predstavljaju platformu za podizanje svesti o značaju lokalnih vrednosti u samoj zajednici, a ujedno doprinosi i participaciji različitih društvenih grupa u sadašnjem vremenu, čime muzej postaje jedan od aktera socijalne regeneracije. S obzirom na široku ciljnu grupu, koja ravnopravno obuhvatala sve pripadnike lokalne zajednice, uključujući i marginalizovane/osetljive društvene grupe, izložbenom postavkom smo želeli da pokažemo šta je prethodilo izgradnji sadašnjeg identiteta. Dragi i česti posetioci izložbe bili su polaznici Dnevnog boravka dece sa smetnjama u razvoju.
Interaktivni deo izložbe bio je orijentisan na prijem u pionirsku organizaciju i u tom delu izložbene galerije posetioci su mogli da se fotografišu ispred portreta Josipa Broza Tita sa pionirskom kapom i maramom. Fotografisali su se i oni koji su nekad bili pioniri, kao i deca, koja su o pionirskoj organizaciji saznali zahvaljujući izložbi. Na velikom broju privatnih fejsbuk i instagram naloga, nalazile su se u vreme trajanja izložbe, upravo fotografije vremešnih i mlađih korisnika sa specifičnom pionirskom ikonografijom. Pored fotografisanja, učili smo Pionirsku zakletvu, uz sufliranje nastavnika i učitelja, s obzirom da se pokazalo da je Titovi pioniri nisu zaboravili.
Izložba je bila dobro medijski propraćena, gostovanjem kustoskinje u različitim televizijskim formatima i na Radio Boru.
Na Konkursu za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti kulturnog nasleđa u Republici Srbiji u 2019. godini, Ministarstvo kulture i informisanja podržalo je projekat Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, dodelivši 404.320 dinara projektu Realizacija izložbe “Borsko dete”. Sredstva su namenjena za nabavku modernog izložbenog mobilijara.
Poseban značaj za muzealce predstavlja kada je njihov rad valorizovan od strane kolega iz drugih muzeja: kolektivna poseta Zavičajnog muzeja iz Knjaževca, ali i pojedinačne posete kolega iz Zaječara, Negotina, Beograda, inicirane su interesovanjem koje je izazvalo prezentovanje rada „Izložba u pripremi: Borsko dete“ na stručnom skupu Etnološke sekcije Muzejskog društva Srbije, održanom u Negotinu 2. i 3. juna 2019. godine.
Zbog izuzetnog interesovanja u lokalnoj zajednici, u Muzeju rudarstva i metalurgije je po prvi put organizovano Svečano zatvaranje izložbe 4. marta 2020. godine.
Izložba „Borsko dete“, po rečima pripadnika lokalne zajednice, probudila je ljubav i entuzijazam Borana za svoj grad. Promene koje su se dogodile, prodaja preduzeća Rudarsko-topioničarskog basena Bor kineskoj kompaniji „Ziđin majning“ 2019. godine, ekonomski pad i neizvesnost tržišne ekonomije, smanjili su veru i nadu u bolju budućnost, a izložba „Borsko dete“ je ulila novu nadu. Jer, ako je nekada moglo biti tako lepo, zašto to ne bi moglo ponovo? Veliki broj saradnika na izložbi - pripadnika lokalne zajednice, inspirisan je da ideju ljubavi i nade u preporod svog grada prihvati, razbukti i širi dalje. A boljeg mesta za to od društvenih mreža danas nema. Tako su, po završetku izložbe nastale dve grupe na društvenoj mreži Fejsbuk: „Vodice–dečije odmaralište“ i „Razglednice Bora“. Ove grupe, sa čijim administratorima autorka najtešnje sarađuje, imaju zbirno oko 11.000 članova i oko 11.000 objavljenih fotografija, od kojih je većina iz privatnih kolekcija, pa predstavljaju osnov za neke nove teme i nova istraživanja lokalne zajednice.
U „Beležnici“, časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu Narodne biblioteke Bor, 2020, Br.39/40, objavljen je tekst autorke Suzane Mijić „Izložba Borsko dete: detinjstva u socijalističkom Boru“ (61-78). Delovi teksta su citirani u objavama članova pomenutih borskih fejsbuk grupa. PDF članka
S obzirom da poslednjih decenija preovlađuje stav da su istorije, izložbe i muzeji zajednice sredstvo za udaljavanje od velikih narativa o istoriji nacije i države i da se zasnivaju na pristupu odozdo nagore, prezentovaću tekst sa jedne od izložbenih legendi, koja je upadljivo privlačila pažnju publike, a koja predstavlja sećanje na „prosperitetni period u razvoju Bora“ iz perspektive Jelene Radovanović, rođene u Boru 1972. godine: „Borsko dete je imalo u kodu reči, stvari i pojave koji su bili razumljivi samo u Boru, s obzirom da su bili usko vezani za rad rudnika: pada dim; svira pet/svira dva/svira deset (smensko sviranje rudničke sirene, kasnije pomereno na šest/tri/jedanaest)*; sumporna kiselina i zagađenje koji izjedaju gvozdene ograde; rublje koje se na brzinu skuplja ako je pao dim; ženske unihop čarape kojima „krene žica“ kad padne dim; jedenje ćevapa na čačkalicu u u kafani „Rudar“; očevi koji rade u jami“... Borsko dete je od malih nogu živelo i sa svešću da je Bor neka vrsta koncentrične crne rupe. Industrijsko crnilo se kao sipino mastilo razlivalo i na ostale sfere života. Rudnički krater oko koga/zbog koga je nikao sam grad, proširio se iz fizičke pojavnosti i u metafizičke crne rupe – bili smo, naime, kao grad (stereo)tipično poznati i kao epicentar crne magije i kao grad koji se zbog natprosečne stope urbanog kriminala redovno provlačio kroz crne hronike SFRJ-a sedeamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Na mapi vodećih evropskih trovačnica, Bor je redovno stajao obeležen kao zloslutna crna rupa, tumor geografije takoreći. Paganska svest, duboko ukorenjena u vlaškom folkloru i verovanjima, išla je nesmetano ruku pod ruku sa borskim urbanim duhom.“
*Zvuk rudničke sirene, kao jedan od simbola rudarskog identite Bora, prvi put se oglasio 1907. godine. Sirena je obaveštavala građane Bora o početku svake od tri smene u okviru radnog vremena rudnika. Posle bombardovanja 1999. godine više se nije oglašavala, zbog stresa koji je izazivala kod građana. Ova praksa je ponovo uvedena za Dan rudara 6. avgusta 2009. godine, a ukinuta je 2019. godine, prodajom RTB-a Bor kineskoj kompaniji „Zijin Mining Group“.